Dao sam MNOGO NOVCA za Albanku koju nikad nisam ni poljubio – tek kad sam izgubio sve, pronašao sam pravu ljubav u Beču!

U mnogim selima Srbije, muškarci su ostali sami, neženje bez perspektive da se ikada ožene. Istovremeno, u susednoj Albaniji dešava se suprotno – žene nemaju za koga da se udaju. I tako je počela moja priča. Ja sam jedan od onih koji je poverovao da se ljubav može “organizovati”. Danas vam pišem da vam ispričam kako sam izgubio 3000 evra, bio predmet podsmeha u selu, ali i – kako sam, kada sam izgubio sve – pronašao osobu mog života.

Kad godine prođu, a ostaneš sam…
Zovem se Pero (ime promenjeno zbog privatnosti), imam 50 godina i dolazim iz Priboja. Ceo život radim pošteno – grejanje, vodoinstalacije, kuća mi je sređena, živim pristojno, ali nikako nisam imao sreće u ljubavi. Drugovi se oženili, imaju unučiće, a ja sam ostao – sam. Majka mi je često plakala:

– Sine, kome će sve ovo ostati? Kad ćeš mi dovesti snajku?

Nije bilo lako. A onda je rođak iz jednog sela kod Tutina predložio „rešenje“ – preko posrednika da uzmem Albanku. Kaže: „Mlade, vredne, poslušne. Samo im treba dom i pažnja.“

I tako, poverovao sam. Dao sam 3000 evra unapred. Nisam je ni video, ni čuo. Rekli su: „Biće sve kako treba.“ Nije bilo.

Dan kada je došla “mlada”
Spremio sam se kao za svadbu. Ispeglana košulja, pantalone koje čuvam za svadbe, parfem od rođendana. Srce mi lupa. Kad je stigao auto sa albanskim tablicama, izašla je žena – ali ne mlada, ne nasmejana, ne ono što su mi obećali.

Ispred mene stoji žena u kasnim četrdesetim, niska, punačka, tmurna. Izgledala je kao neko ko bi pre došao da nešto naplati, nego da započne život sa mnom.

– Pero, ovo ti je Mirsada – rekao je posrednik.

Bio sam šokiran.

– Ali… rekao si da je mlada…

On samo sleže ramenima. Kaže: „Nema nazad. Ako je nećeš – novac se ne vraća.“

Mirsada nije razumela srpski, ali telo sve govori. Prekrstila ruke, pogledala me s neodobravanjem i rekla nešto posredniku. On mi prenosi:

– Kaže da neće ostati ako nije poželjna. Ali traži da joj vratiš čast.

Čiju čast?! – pomislih. Pa ja sam taj koji je prevaren!

Podsmeh, sramota i gorčina
Priča se proširila brže od vetra kroz selo. Komšije dolaze da vide „mladu“, majka u suzama. Mirsada odlazi istog dana, a ja ostajem – bez žene, bez para, bez dostojanstva.

U kafani su me zvali “onaj što je platio 3000 evra za ništa”.

Nisam mogao da ćutim. Odem do posrednika u selo kod Tutina. Kažem mu u oči:

– Vrati mi pare ili ćemo drugačije razgovarati!

On mirno odgovara:

– Pero, dogovor je bio. Ja sam samo posrednik. Ti nisi hteo – Mirsada je otišla. Nema povratka.

Nema ugovora, nema slike, nema dokaza. Samo prevara i gorka istina.

Spas u tuđini
Da pobegnem od podsmeha, odem kod rođaka u Beč. Zaposlim se na građevini. Jednog dana, upoznam Nadu – Bosanku, kuvaricu, nasmejanu i toplu. Bez posrednika, bez dogovora, bez prevare. Samo običan razgovor, kafa, šetnja… i srce koje je opet počelo da veruje.

Godinu dana kasnije, vratim se u Priboj. Ali ovaj put – sa Nadom.

Kad su me seljani videli, samo su komentarisali:

– Pero… znači, ipak si se oženio?

– Jesam – rekoh. – Ali ovaj put bez posrednika i bez laži.

Naučio sam lekciju: prava ljubav se ne kupuje. Ona se pronađe kad je najmanje očekuješ.