Udovica iz Like – Još uvek verujem u ljubav

Zovem se Danica. Imam 56 godina i živim u malom selu blizu Gračaca. Moj život je bio težak, ali ponosan. Bila sam verna žena, dobra majka i poštena radnica. Moj muž je preminuo pre šest godina, a deca su otišla svojim putem. Ostala sam sama sa uspomenama, starom kućom i tišinom koja mi ponekad odzvanja kao crkveno zvono u zimsko jutro.

Kažu da godine nose mudrost. Možda. Ali nose i usamljenost. Posebno kad padne sneg, kad zadrhtiš ne samo od hladnoće nego i od nedostatka toplog glasa, ljudskog dodira. Imam sve – krompir u podrumu, drva za zimu, kokoške koje me prate kao senke… ali nemam ono najvažnije – nekog da podelim večeru, reč, pogled, snove koje još uvek sanjam.

Nisam moderna žena. Ne znam koristiti pametni telefon kako treba. Pišem ti ovo preko prijateljice koja mi je pomogla. Rekla mi je da postoji mnogo dobrih ljudi koji, baš kao ja, traže bliskost. I evo me – otvaram srce nepoznatima, ali iskreno.

Ne tražim bogatstvo. Imam svoje. Nije veliko, ali je pošteno. Tražim čoveka iz sela, iz grada, iz dijaspore – gde god. Samo da zna šta znači poštovati ženu. Da zna kako se kuva pasulj, ili makar da ceni kad neko to uradi za njega. Ne moraš biti školovan, samo budi čovek. Ako imaš između 55 i 65 godina, razveden si, udovac ili nikad nisi bio u braku – ne bežim od ničije prošlosti. Svi je nosimo.

Volim pevanje uz radio, pravljenje domaćih sokova, štrikanje zimskih čarapa i duga sedeća večernja pričanja uz peć. Možda to zvuči staromodno, ali ja sam takva. Srce mi je još živo i verujem da nije kasno. Neko će možda reći: “Šta traži ona u tim godinama?” A ja kažem: tražim ono što svi mi želimo – nekoga da me primi za ruku i kaže: “Nisam više sam.”

Ako ti ovo nešto znači, javi se. Ne žurim. Imam vremena da te upoznam. Jer kad dođeš iskreno, ja ti neću zatvoriti vrata.
Ponekad, kad sedim kraj prozora i gledam u brdo, uhvatim sebe kako brojim dimove iz susednih kuća. U svakoj toj kući, mislim, neko ruča, neko se smeje, neko možda plače. I tad mi se čini da nisam sama, nego deo tog tihog sveta što diše oko mene. Znaš, nije samoća uvek praznina — ponekad je i tiha učiteljica. Naučila me da budem strpljiva, da cenim ono malo što imam, da čujem pticu ujutru i da se zahvalim što sam još tu, što dišem.

Ali ipak, čovek nije stvoren da bude sam. Koliko god mi žene znale i da zakrpimo, i da zaradimo, i da preživimo — u duši nam ostane ta praznina kad nema kome da kažeš: “Dobro jutro” ili “Jesi li gladan?”. Ima dana kad bih dala sve svoje zimnice samo za jedan iskren razgovor uz kafu, onako, bez žurbe.

Imam prijateljice, ali znaš kako je — svaka ima svoje brige, svoju decu, unučiće. Ponekad se nađemo, pa se smejemo, prepričavamo stare dane, ali kad svaka ode svojoj kući, opet se vrati ona tišina. Nije to ona obična tišina, već ona što te pogleda pravo u srce i pita: “A koga ti čekaš, Danice?”

Ne znam više da li čekam ili verujem. Ali osećam da je život previše dug da se samo broje dani. Zato sam rešila da pokušam, da makar jednom ne slušam strah, nego srce. Ako postoji čovek koji zna vrednost tišine, koji ume da se nasmeje iskreno i da uvečer kaže “Hvala za danas” — možda će prepoznati sebe u mojim rečima.

Znaš, ja nisam žena od velikih reči ni luksuza. Moj svet su jednostavne stvari: miris hleba kad se peče, zvuk kiše po krovu, pogled na zalazak sunca iz dvorišta. Volim kad jutrom zamiriše kafa i kad kokoške već čekaju da im bacim zrnevlje. Volim kad uveče sve utihne, pa se čuje samo pucketanje drva u peći. U tim trenucima pomislim — kako bi bilo lepo da neko sedi pored mene, da se samo nasmejemo bez mnogo priče.

Moj pokojni muž bio je dobar čovek, ali život nas je često lomio. Rat, nemaština, brige oko dece — sve to ostavi trag. Kad je otišao, nisam odmah osetila prazninu. Tek kasnije, kad su deca otišla i kad su večeri postale duge, tada sam shvatila koliko je teško kad nemaš kome da sipaš supu ili da popraviš dugme na košulji. I koliko, zapravo, male stvari znače.

Ne tražim savršenstvo, daleko od toga. Samo mirnog čoveka, dobrog srca, nekog s kim mogu i da ćutim, i da se smejem. Neko ko zna da nije kasno da se voli, da se u 60-im može ponovo osetiti mladost — ne u telu, nego u duši. Jer srce ne stari, ono samo čeka da ga neko dotakne iskreno.

Ako si negde tamo, možda daleko, možda blizu, i prepoznaš u ovim redovima deo sebe — nemoj da ćutiš. Piši. Nije sramota želeti društvo, nije greh tražiti ljubav. Sve drugo imamo: prošlost, uspomene, godine… ali ljubav je ta koja nas oživi iznutra, koja ponovo zapali ono zaboravljeno svetlo u očima.

Ja sam spremna da opet otvorim vrata svog doma, da stavim dve šoljice na sto, da skuvam kafu za dvoje. Nije mi teško čekati ako znam da neko ide prema meni, makar polako. Jer, znaš, i kad sneg pada najjače, negde daleko neko korača prema tvom pragu — samo treba verovati da će stići.

A ja verujem.