“Mislila sam da se samo meni ovo dešava. Moramo da pričamo o tome i da edukujemo decu”, ovim rečima je započela ekskluzivni intervju Džejn Epstajn za magazin “People”.Džejn Epstajn, govornica i pisac, prvi put je otvoreno govorila o porodičnom zlostavljanju i intimnom uznemiravanju koje je preživela kao devojčica..Džejn je imala samo šest godina kada ju je njen stariji brat predatorski uhvatio u kandže ciklično
“Soba mog brata bila je u podrumu i sve moje igračke bile su kod njega, pa sam mu uvek bila dostupna. Sećam se da me je brat dodirivao i bockao kao da sam eksperimentalni pokusni kunić. Bila sam jako zbunjena i nisam znala šta se događa. Vraćaju mi se slike svake večeri kada je dolazio u moju sobu. Stalno se nudio da me čuva kada nikoga nije bilo u kući. Tražio je svaki mogući trenutak da ostane nasamo sa mnom”, opisala je traumatične događaje.
Džejn Epstajn je više od 40 godina krila šta joj se desilo zbog osećaja sramote. Dugo ju je mučilo pitanje – da li je sve to zapravo bilo zlostavljanje? Sve dok nije shvatila da su događaji iz detinjstva ostavili životne rane koje nije mogla da zaleči.
“Sve je to promenilo moj pogled na život i kako sam sebe videla”, rekla je Epstajn, koja je u međuvremenu postala aktivistkinja u borbi protiv zlostavljanja koje je nazvala “tihom epidemijom”.Prema istraživanjima centra “Sibiling Abuse” (SSA) ustanovljeno je da se najveći broj iskorišćavanja i zlostavljanja dece odigrava u okvirima najbližih članova porodice.
Džejn za “People” rekla je da su se događaji iz detinjstva odrazili na ceo život. Anksioznost, depresija i osećaj sramote decenijama su bili njena svakodnevica sve dok nije pronašla sistem podrške.
“Bila sam srećna i šašava devojčica koja uživa u vožnji bicikla, ali moj otac, koji je bio školski psiholog i majka učiteljica, bili su jako religiozni. Uvek je bio akcenat na tome šta je ispravno, a šta nije. Ali seksualno obrazovanje sedamdesetih nije bilo na listi prioriteta. U šestom razredu pojavio se nekontrolisan osećaj besa. Bila sam bunotivnica. Sad znam da me je osećaj sramote učinio prkosnom i besnom. Mnogo kasnije shvatila sam da promiskuitetno ponašanje i želja da me momci primete je samo posledica svega što se desilo”, priča Epstajn.
Džejn je tek u dvadesetim godina u razgovoru sa majkom prvi put progovorila o njenom bratu i šta je radio svaki put kada bi ostajali sami.Plakala je i rekla je sve ti verujem. Kako je moglo to da se desi? Kako je moguće da ja nisam znala”.
“Terapeutu sam opisala šta mi se dešava i onda sam mu rekla – nije ništa strašno, je l da? Imam dvoje dece, možda se zbog obaveza loše osećam. Ali, on mi je odgovorio – ne, strašno je to što ti se događa”.
Posle mnogo godina rada i psihoterapije Džejn Epstajn je odlučila da pokrene inicijativu za zaštitu žrtava zlostavljanja i edukaciju u školama. Danas kaže da ima “dobar odnos sa bratom” koji je kao i ona morao da prođe kroz krug terapije i rešavanje trauma iz najranijeg doba.
IZVOR:KURIR.RS
Facebook Komentari