Dženita (38), Tuzla: Umorna sam od glume jake žene – želim rame i dodir muškarca koji zna voleti

Zovem se Dženita, imam 38 godina, živim u Tuzli i radim kao administrativna radnica u jednoj osnovnoj školi. Na poslu sam uvek nasmejana, vesela, spremna da pomognem svakome, ali kada se vrata mog stana zatvore – ostajem sama. A tišina ume da boli više nego reči.

Godinama sam pokušavala da budem jaka, da svima pokažem da mogu sve sama. I mogu – ali ne želim više. Želim da me neko zagrli bez pitanja. Da osetim onaj mir koji se ne kupuje i ne traži, već dolazi iz prisustva pravog muškarca.

Nisam osoba koja traži idealnog – tražim stvarnog. Ako si razveden, ako si imao bol, ako znaš šta znači kada srce više ne želi da veruje ali ipak želi da pokuša još jednom – možda se pronađemo. Rođena sam u porodici skromnih vrednosti, odrasla na selu, među ljudima koji znaju šta znači poštenje, trud i vernost. Radim u lokalnoj apoteci, volim svoj posao jer mi omogućava da budem među ljudima, da pomognem, saslušam, i nekad samo – da budem neko s kim će neko drugi popiti kafu i ispričati svoju muku.

U životu sam prošla mnogo toga. Bila sam u vezi koja je trajala skoro osam godina. Mislila sam da je to to. Planirali smo zajednički život, ali sudbina je imala drugačije planove. On je otišao, našao drugu, i ja sam ostala sama. Nisam ga molila da ostane. Jednostavno sam spakovala bol i nastavila dalje. Nije bilo lako. Ali nisam žena koja kuka i jeca – ja ćutim, nosim svoje i verujem da je za svakog od nas negde predviđena prava osoba.

Danas sam spremna da volim ponovo. Ne tražim savršenstvo. Ne tražim bogatstvo, ni luksuz. Tražim iskrenost. Tražim muškarca koji zna šta znači pogled u tišini. Ko zna da tišina ne mora biti prazna, već puna razumevanja. Nekoga s kim mogu ćutati, ali i pričati satima. Nekoga ko će znati da mi stavi ruku na rame kad mi je teško, i da me podseti da nisam sama.

Volim prirodu. Volim duge šetnje po šumi, miris zemlje posle kiše, i vetar u kosi dok gledam zalazak sunca. Uživam da vikendom izađem iz grada i odem kod roditelja na selo. Pomažem oko bašte, volim domaću hranu, i još uvek znam da zamesim hleb. Volim jednostavne stvari – osmeh, iskrenu poruku za dobro jutro, toplu kafu u dvoje.

U meni još ima mnogo nežnosti. Verujem u dodir ruke koji govori više od reči. Verujem u vernost. I još uvek verujem da dvoje mogu da vole jedno drugo i nakon deset, dvadeset, trideset godina. Verujem u one prave, duboke, tihe ljubavi koje se grade iz dana u dan, kroz sitnice.

Tražim muškarca od 40 do 55 godina, koji zna za empatiju, koji voli da razgovara, koji ne beži kad naiđe na zid – već pokušava da pronađe vrata. Ako živiš bilo gde u regionu, javi se. Otvorena sam za sve opcije, i online razgovor i kasnije susret uživo.

Znam da smo svi povređeni na neki način. Ali možda se baš iz tih rana rodi nova bliskost. Ako si spreman da voliš jednu ženu koja će ti verno stati uz rame, napiši mi.