Zovem se Milena i imam 41 godinu. Rođena sam u jednom malom mestu, ali sam poslednjih 12 godina živela i radila u Novom Sadu. Možda ti odmah kažem nešto o sebi, da ne gubimo vreme na igrice: nisam savršena, ali sam iskrena. Umorna sam od površnih poznanstava, lažnih osmeha i hladnih dodira. Umorna sam od samovanja, i što je najvažnije – spremna sam da volim i budem voljena.
Mnogi me opisuju kao ženu koja je prošla kroz dosta toga, ali je zadržala nežnost i veru u ljubav. U proteklim godinama sam radila kao medicinska sestra – posao koji zahteva srce, strpljenje i razumevanje. I baš to nosim sa sobom u svakom kontaktu s ljudima – toplinu, pažnju i želju da saslušam. Verujem da se prava ljubav rađa iz razgovora, razumevanja i pogleda koji ne traži savršenstvo, već dušu.
Nisam se nikada udavala. Imala sam duge veze, jednu čak i od šest godina, ali nijedna nije bila ona prava. Možda sam previše očekivala, a možda sam jednostavno verovala u pogrešne. Ne bežim od svojih grešaka – svaka me oblikovala. Naučila sam da ljubav ne treba da boli, da ne treba da se dokazuje ćutanjem, i da je bolje biti sam nego s nekim ko te ne vidi.
Moje slobodno vreme provodim u prirodi, čitajući knjige, šetajući pored Dunava i slušajući muziku iz 80-ih i 90-ih. Volim tišinu više nego galamu, osmeh više nego prazne reči, i dodir ruke više nego deset poruka dnevno. Verujem u staromodnu romantiku – u pisma, u šoljicu kafe podeljenu na klupi u parku, u pogled koji govori sve.
Zato i pišem ovaj oglas – ne zato što ne mogu da pronađem nekog, već zato što želim da me pronađe neko poseban. Neko ko zna šta znači biti veran, iskren, i spreman na zajednički put. Ne tražim sponzora, ne tražim avanturu, ne tražim instant emocije. Tražim muškarca koji zna šta hoće – koji zna voleti bez igara, koji zna ćutati kad treba, a pričati kad se duša otvori.
Ne zanimaju me tvoje godine, tvoja plata, ni marka automobila. Zanima me jesi li čovek. Zanima me imaš li toplinu u glasu, nežnost u dodiru i snagu da budeš prisutan – stvarno prisutan. Da se javljaš zato što želiš, a ne zato što moraš. Da pišemo zajedno priču koja neće biti bajka, ali će biti stvarna, iskrena, puna grešaka i oproštaja – ali naša.
Želim nekog s kim ću moći da ćutim, a da se osećam kao da sam rekla sve. Nekog kome ću biti prva misao ujutru i poslednja pre spavanja. Nekog ko neće pobeći kada dođu loši dani, već će ih držati sa mnom za ruku. Nekog ko će znati da se ljubav neguje svakog dana, a ne samo na godišnjice.
Ako imaš decu – to mi ne smeta. Deca su blagoslov. Ako si razveden – i to je život. I sama sam imala periode kad sam mislila da ljubavi više nema za mene. Ali evo me, pišem, tražim, nadam se. Jer negde, u ovom velikom svetu, postojiš ti – ti koji ovo čitaš i osećaš da ti se duša pokrenula dok čitaš moje reči.
Ne želim ti da budeš savršen. Samo mi budi iskren. Budi onaj koji zna da grli bez razloga. Onaj koji zna da pogleda i kaže: “Tu sam.” Onaj koji zna da vreme zajedno nije trošak, već dar. Onaj koji neće samo čekati moj osmeh, već će ga stvarati.
Ako osećaš da ovo pišem baš tebi, javi mi se. Napiši mi ko si, šta voliš, šta te raduje, čega se bojiš. Ne moraš mnogo da pišeš, samo budi iskren. Ne tražim poruke koje su napisane da impresioniraju, već da dotaknu. Možda je vreme da se dva izgubljena sveta sretnu. Možda smo ti i ja onaj par koji su život i vreme čuvali jedno za drugo.
Znam da danas nije lako pronaći nekog s kim ćeš biti iskren do kraja. Ljudi se plaše da pokažu osećanja, da skinu maske i da priznaju koliko im je zapravo stalo. Ja to više ne želim da krijem. Ne želim da glumim hladnoću, da se pretvaram da sam jaka kad me nešto boli, niti da se smejem kad bih najradije ćutala. Želim da kraj sebe imam nekog kome mogu da pokažem i svoju ranjivost, i svoj osmeh, i svoj nemir. Nekog kome neću morati da objašnjavam sebe, jer će me razumeti i bez mnogo reči.
Verujem da prava bliskost ne nastaje odmah. Ona se gradi – pogledom, poverenjem, jednostavnim gestovima. Sitnicama koje znače više od velikih reči. Kad neko zapamti kako piješ kafu, kad te pita jesi li dobro, ne iz navike nego iz brige. Kad te zagrli bez razloga, a ti znaš da je u tom zagrljaju sve što ti treba. Takve trenutke tražim. Takvog čoveka tražim.
Ne moraš biti savršen ni po meri sveta ni po mojoj. Dovoljno je da si čovek sa dušom, sa srcem koje zna da voli i rukama koje ne odguruju kad postane teško. Život me naučio da prava ljubav nije uvek laka, ali da vredi svakog truda. Da je iskren razgovor vredniji od hiljadu prećutanih stvari. Da ne treba bežati kad se pojave razlike, već tražiti način da se pronađe sredina.
Možda ćemo se nekad i posvađati – i to je u redu. Važno je da ostanemo. Da znamo da se vratimo jedno drugom, bez ponosa koji ubija i bez ćutanja koje razdvaja. Jer ljubav nije uvek vatromet, nekad je samo tišina u kojoj znaš da si siguran.
Ne tražim bajku, ni ideal. Tražim mir u dvoje. Tražim ruku koja će me držati kad se svet čini suviše bučnim. Tražim nekog kome ću moći da kažem sve – i da ćutim s njim isto tako lako. Ako veruješ da ljubav još postoji, ako znaš koliko znači istina i koliko vrede male pažnje, možda smo baš nas dvoje oni koji se traže.
Pišem ovo bez velikih očekivanja, ali sa iskrenom nadom. Možda je dovoljno da jedna poruka krene u pravom trenutku, da se dve duše prepoznaju među hiljadama drugih. Ako ti nešto u ovom tekstu zatreperi u grudima – to je možda znak. Možda smo se konačno pronašli.
About the Author
