Imam 35 godina i još sam nevina: Muškarci beže od mene, a krivi su moji roditelji – sada se pitam hoću li ikada biti voljena

Zovem se Sonali. Imam 35 godina i još uvek sam nevina. Zvuči kao rečenica iz nekog starog indijskog filma, zar ne? Ali to je moja stvarnost, moje breme i moja borba. Mnogi će reći da sam luda, da sam izgubila najbolje godine čekajući nešto što možda nikada neće doći. Ali moj život nije crno-bela slika, nije ni bajka, a najmanje je jednostavan.

Rođena sam u porodici tradicionalnih Indijaca koji su ceo svoj život proveli držeći se strogih pravila, verovanja i očekivanja. Odrasla sam u kući gde su roditelji odlučivali kada smeš da se vratiš kući, s kim smeš da pričaš i šta ti je dozvoljeno da nosiš. Ljubav, emocije, simpatije – to je sve bilo zabranjeno voće. Biti devojčica u takvom okruženju značilo je jedno: budi dobra, poslušna, uči, radi i čekaj da ti mi nađemo muža.

Ali vremena su se promenila. Odrasla sam, školovala se, preselila u Ameriku, zaposlila se. Ipak, moj emocionalni razvoj ostao je negde zaglavljen između tih zabranjenih simpatija iz detinjstva i zbunjujućih pokušaja da nekoga upoznam kao odrasla žena. Nikada nisam imala momka. Nikada nisam bila ljubljena, vođena za ruku, gledana onako kako žene žele da budu gledane. A najviše od svega – nikada nisam vodila ljubav.

Intimnost – nešto što čuvam kao sveto
Za mene intimnost nikada nije bila samo fizički čin. Niti je to nešto što se deli lako, s bilo kim. Oduvek sam verovala u ljubav, onu istinsku, životnu, večnu. Verujem i danas. I upravo zato, odlučila sam da ću vođenje ljubavi doživeti tek kada se zaista zaljubim i kada budem sigurna da sam našla čoveka svog života. Ne pristajem na kompromis, iako me je to koštalo mnogo.

Danas, kada kažem muškarcima da sam nevina, oni se šokiraju. Mnogi jednostavno nestanu. Kao da sam im priznala da imam neku bolest. A zapravo, samo čuvam ono što mi je sveto. Ne kažem da je to put koji bi svaka žena trebala da izabere, ali je to moj put. Moj izbor.

Zašto beže?
Muškarci u mojim godinama, naročito u Americi, traže iskustvo, spontanost, avanturu. Kada čuju da sam devica, odmah pomisle: “Ona je komplikovana”, “Sigurno je fanatik”, “Biće previše zahtevna”. Istina je da sam možda drugačija. Ali zar nije u toj različitosti ono što nas čini zanimljivima?

Znam da današnje žene mnogo ranije stupaju u odnose i to je u redu – svaka od nas ima pravo na svoj put. Ali mene moje vaspitanje, moje vrednosti i moje srce nisu vodili tim putem. I ponekad, kada legnem noću sama, zapitam se – da li sam pogrešila?

Roditelji i posledice
Da budem iskrena – moji roditelji su učinili mnogo toga iz ljubavi, ali i mnogo štete iz straha. Želeli su da me zaštite od sveta, a zapravo su me zatvorili u nevidljivi kavez. Zabranjivali su mi izlaske, druženja, simpatije. Nikada me nisu učili kako da volim, kako da komuniciram s muškarcima, kako da izrazim emocije. Učili su me samo kako da budem dobra ćerka. A šta kad poželiš da budeš žena?

Danas, kada pokušam da upoznam nekoga, osećam se kao početnica. I jesam. Imam 35 godina, ali nemam iskustva u ljubavi. Nemam bivše momke, ni uspomene na prva zaljubljivanja. Sve to sam preskočila. I zbog toga mi je danas teško da budem opuštena. Ne znam šta treba da kažem, kada da se nasmejem, kada da se povučem. Sve učim iznova.

TV iskustvo koje me promenilo
Da bih promenila nešto u svom životu, prijavila sam se za emisiju „Pet frajera nedeljno“. Bila sam zatvorena sa pet muškaraca, sve je bilo pod kamerama. Pomislila sam: “Možda je ovo prilika da konačno upoznam nekoga.” Ali opet – ništa. Kada sam rekla da sam nevina, njihova lica su se promenila. Njihov odnos prema meni se promenio.

I opet sam ostala sama.

Jedna nada ipak postoji
Nedavno mi se javio jedan muškarac. Napisao je najlepšu poruku koju sam ikada pročitala. Bio je iskren, romantičan, topao. Malo je stariji od mene, zgodan je i uspešan. Kad smo se upoznali, odmah sam osetila mir. Kao da sam ga znala oduvek. Njegova energija me je umirivala. Poštovao je moje granice. Nije ni pokušao da me poljubi. Samo smo razgovarali. I gledali jedno drugo. I meni je to bilo dovoljno. Prvi put sam pomislila: “Možda ipak nisam promašila ceo život.”

Ali i dalje se bojim. Bojim se da me neće razumeti. Bojim se da će se predomisliti. Bojim se same sebe, svojih očekivanja, svojih snova koji me nekad guše. Ipak, nadam se. Jer nada je sve što imam.

Ako se i ti osećaš izgubljeno…
Ovu ispovest nisam napisala samo da bih se požalila. Niti da bih tražila sažaljenje. Pisala sam je za sve vas koje ste možda prošle isto. Za one koje su i dalje same. Koje su čekale. Koje se plaše. Koje žele da vole, ali ne znaju kako.

Možda nas ima više nego što mislimo. Možda nismo lude. Možda samo verujemo u pravu ljubav. I ne želimo manje od toga.

Ako si muškarac koji ume da poštuje, koji traži ženu sa dušom, koja zna da voli iskreno – javi se. Možda ćemo zajedno ispisati novo poglavlje. Možda ćemo baš ti i ja pokazati da vrednosti, čisto srce i ljubav i dalje postoje.