MILICA(39) “Živim na selu, ali moje srce sanja ljubav – ako si iskren, možda si baš ti moj čovek”

Zovem se Milica, imam 39 godina i živim u selu između Čačka i Gornjeg Milanovca. Radim u školi kao učiteljica, ali kada se skinu kreda i knjige sa stola, ostane samo žena koja čezne za osloncem, za nekim ko će doći i reći: „Tu sam.“

Možda misliš da je život na selu dosadan, ali meni je on dragocen. Volim miris zemlje, letnje večeri pod trešnjom, i šum vetra u lišću. Ali ono što najviše želim jeste da te večeri ne provodim sama. Neko bi rekao da sam „žena sa sela“, ali ja sam mnogo više od toga – samostalna, vredna, emotivna i verna. Imam prošlost, kao i svi, ali ne nosim je kao teret već kao lekciju.

Bila sam u vezi koja je potrajala skoro deset godina. Nisam bila venčana, jer on nikada nije želeo ništa zvanično. Davala sam i davala, a zauzvrat dobijala samo obećanja. Kada sam ga napustila, bila sam slomljena. Godinu dana nisam mogla da se pogledam u ogledalo. A onda sam počela da sadim baštu, da spremam zimnicu, da idem u šetnje… i život se polako vratio. Samo mi još ti fališ.

Ne zanima me tvoj auto, tvoj novčanik ni tvoje kvadrature. Zanima me da li znaš da voliš. Da li znaš da saslušaš. Da li si spreman da dođeš nekad i pomogneš oko drva, a da onda zajedno popijemo kafu ispod kruške. Tražim muškarca koji je spreman za mirnu luku, a ne još jednu oluju. Možeš biti iz okoline, ali i iz drugog kraja Srbije – nije problem ako srce nađe razlog.

Godine su nebitne ako si zreo. Ja bih volela da imaš između 40 i 55 godina, ali ako se prepoznaš i imaš više – piši. Bitno je da si slobodan, da ne igraš igrice i da znaš da žena sa sela ume da voli tiho, ali snažno.

Ako voliš prirodu, tišinu i ženu koja ima i ruke koje grle i reči koje leče – javi mi se. Možda te čekam baš ja, u kući sa crvenim ružama ispred kapije.