Ne stidim se sela, opanaka ni ovaca: Imam 19 godina, čuvam 500 ovaca i srećna sam“ – priča mlade Azemine iz Kupresa

„Ne stidim se sela, opanaka ni ovaca: Imam 19 godina, čuvam 500 ovaca i srećna sam“ – priča mlade Azemine iz Kupresa
U svetu u kojem mladi sve više beže sa sela, tražeći spas u velikim gradovima ili zemljama zapadne Evrope, postoji jedna devojka koja ponosno ide suprotnim putem. Njeno ime je Azemina, ima tek 19 godina, ali iza sebe već ima bogato životno iskustvo koje mnogi njeni vršnjaci ne mogu ni da zamisle. Odrasla je na prostranstvima Kupresa, među stotinama ovaca, vetrovima hercegovačkih planina i vrednim rukama svojih roditelja.

Njena porodica – mama, tata i braća – vodi domaćinstvo koje broji preko 500 ovaca. Umesto da danima luta po tržnim centrima, tražeći svoj identitet kroz brendiranu garderobu, Azemina dan započinje uz miris sena, zvuk blejanja i rad koji se uči od detinjstva. I ono što je najlepše – ona to ne radi zbog potrebe, već zato što voli.

Od ovce do časti
Njeni roditelji, a posebno otac Hasan, naučili su je da ne postoji pošteniji novac od onog koji se zaradi na svom imanju. „Ko ne zna da ceni svoje, nikad neće imati ni tuđe“, često kaže njen otac. I zaista, takvo razmišljanje se oseća u svakom kutku njihovog doma.

Njihovo domaćinstvo ne zavisi od pomoći države, niti od bilo kakvih socijalnih davanja. Ono što imaju, stekli su sopstvenim rukama. Dok mnogi zamišljaju život na selu kao nešto tužno i teško, Azemina otvoreno govori da joj ništa ne fali. Naprotiv, kaže da je bogata na svoj način – zdravljem, mirom i radom koji ima smisla.

Policijska akademija i seljačke čizme
Zanimljivo je da se Azemina školuje za policajku. Trenutno je na Policijskoj akademiji, ali to nije prepreka da vikendom i praznicima bude u opancima, čuva stado i pomaže roditeljima. Kaže da bi volela jednog dana nositi uniformu, ali da čak i ako ostane na selu, ne bi bila nesrećna. „Svuda ima posla, samo ako želiš da radiš“, kaže mudro za svoje godine.

Mnogi joj se dive, a još više njih je pita zašto ne ide u Nemačku, Austriju ili Švajcarsku. Njen odgovor je kratak: „Ne želim da čistim tuđe toalete kad mogu ovde da budem slobodna i svoja.“

Ona se ponosi selom, a selo se ponosi njom
Kada su reporteri jedne YouTube emisije posetili njihovo domaćinstvo, video je postao viralan – više od milion i po ljudi pogledalo je priču o Azemini i njenom ocu Hasanu. Komentari su se samo nizali – od pohvala za devojku, do ponuda za brak. Mnogi su rekli da bi baš ona bila idealna snajka – vredna, kulturna i skromna.

„Ne stidim se sela, ne stidim se svog imena, svojih čizama ni toga što čuvam ovce. Ja sam ovo što jesam i ne bih to menjala za stan u Beču“, rekla je u toj emisiji.

Srce veliko kao Kupres
Njihovu priču čuli su i ljudi iz drugih krajeva Balkana. Jedan čovek iz Srbije javio se ocu Hasanu i rekao da želi da im pokloni deset ženskih jagnjadi. Hasan mu je zahvalio i rekao da imaju dovoljno, ali da im je ta pažnja mnogo značila. „Danas je teško sresti dobre ljude, a nama znači kad neko prepozna trud“, objasnio je.

Za Hasana je porodica svetinja. Veruje da je uspeh u životu moguće ostvariti samo ako porodica funkcioniše složno i s ljubavlju. Kaže da Azemina, iako najmlađa, često pokaže više zrelosti od odraslih.

Budućnost na selu? Zašto da ne!
U vreme kada mladi ne vide perspektivu van gradova, Azemina dokazuje da selo nije kraj sveta, već njegov početak. Ne interesuju je izlasci, skupa šminka ni glamur. Umesto toga, razmišlja o proširenju stada, otvaranju farme mlečnih proizvoda i pokretanju sopstvenog biznisa.

Kaže da želi jednog dana imati svoju porodicu, ali da bi volela da i muž deli njenu ljubav prema zemlji i radu. „Ne tražim ja princa na belom konju, nego čoveka koji ne beži od posla“, iskreno govori.

Zaključak
Azemina iz Kupresa je primer jedne nove generacije koja ne beži od tradicije, već je s ponosom nosi. Njena priča vraća veru u mladost, u selo, u rad i u poštenje. U svetu u kojem se često zaboravi šta znači biti svoj, ona je dokaz da snaga, ponos i sreća mogu da stanu i u jednu štalu punu ovaca.